Novi talas

Robert Rotbart možda nije najbolji košarkaš koji je igrao za banjolučki Borac, ali sigurno ima potencijala da dogura najdalje. Sa visinom od 216 centimetara, tehnikom, šutem, pokretljivošću, osjećajem za igru koji posjeduje, on je tip igrača za kojim balave NBA skauti. Ima potpisan trogodišnji ugovor sa izraelskim gigantom Makabijem iz Tel Aviva, i ako ga mimoiđu povrede za koju godinu ga možemo vidjeti u duelu sa najboljim evropskim i svjetskim centrima.

Ne iskoristiti priliku za intervju sa njim dok nam je u “komšiluku”, bilo bi krajnje neogrovorno. Robert se odazvao isti dan i razgovarali smo u prostorijama Borac Nektara. U govoru mu se osjeti da je dugo izbivao sa našeg govornog područja, neke riječi izgovara sa akcentom Amerikanca. Priča ekavicom, ali mu se, pod uticajem novog okruženja potkrade i neka riječ ijekavice.

Rođen je u Sarajevu 16. 06. 1986, a u rodni list mu je upisano ime Boris Kajmaković. Kad je počeo rat, Boris, koga su odmalena zvali Robert, je sa ocem Zoranom Kajmakovićem i majkom Nadom Rotbart, nekadašnjom košarkašicom, izbjegao u Izrael. Visina ga je predodredila za košarku, a brojne povrede usporavale u košarkaškom razvoju. Svoje putešestvije po svijetu zaokružio je dolaskom u Banja Luku, u zemlju gdje je rođen. Iz Izraela, gdje je igrao sezonu prije dolaska u Borac donio je novo ime. Registrovan je pod svojim imenom Robert, a za prezime je uzeo majčino, jer su mu se roditelji u međuvremenu razveli.

Kako te zovu saigrači, Boris ili Robert?

Robert, pošto je to uvek bilo moje ime, tako me zovu od detinjstva. U pasošu i u dokumentima mi piše Boris, ali Robert je moje ime.

Kako je došlo do toga da iz Sarajeva odete u Izrael?

Nekoliko meseci od početka rata smo izašli iz Sarajeva. Za Jevreje je bila mogućnost da se ode bez problema, dobije odmah državljanstvo, i to smo iskoristili jer je moja majka Nada Jevrejka. Imao sam šest godina, odmah sam naučio jezik, krenuo sam tamo u prvi razred na hebrejskom. Sigurno je bilo malo čudno na početku, ali kao malom dečku nije bilo puno teško da se uklopim.

Kada si počeo da se baviš košarkom?

Počeo sam u Americi sa deset-jedanest godina. Majka mi je isto bila košarkašica, to je uvek bilo nekako kod mene u porodici prisutno. Mama je igrala i u Izraelu za jedan klub, uvek sam se vrtio oko nje, išao na utakmice. Uvek sam bio dosta viši od drugova, imao sam dva metra u osmom razredu.

Koliki je majčin uticaj u tvom košarkaškom razvoju?

Ona je uvek bila dio mog košarkaškog života, uvijek je dolazila na moje treninge, kao luda majka tamo vikala po dvoranama, mahala rukama… I do dan-danas pričam sa njom posle utakmice. Ona je bila reprezentativka bivše Jugoslavije, igrala je za Vojvodinu i Željezničar. Kad smo otišli u Izrael potpisala je ugovor i počela da igra košarku profesionalno da bi opstali, nakon dvanaest godina nakon što nije igrala jer je počela da radi u Sarajevu u advokatskoj kancelariji. Završila je ‘94 kad smo otišli u Ameriku.

Kuda dalje ide tvoj životni put?

Otišli smo 94 u Ameriku, imao sam 9 godina. Moj otac se zaposlio tamo, pošto se bavio kompjuterima, inžinjer je elektrotehnike. Živeli smo u Kaliforniji, a igrao sam košarku i u srednjoj školi Tomas, jedna manje poznata škola. Posle nje sam trebao da idem na Univerzitet Indijana i igram tamo, ali odlučio sam da odem u Evropu, u Pariz. U Pariz Basket Rasingu sam bio dve godine, od 2004 do 2006. Posle sam otišao u Hapoel Galilej Lion u Izraelu jednu sezonu. I evo me sad u Borcu.

Kako si dospio u Borac Nektar?

Preko nekih veza ljudi u košarkaškom svetu koji se poznaju u Izraelu i ovde, oni su se spojili, doveli su me na probu… Čovek koji živi u Izraelu, koji je isto Sarajlija, zove se Moni Gaon, radi oko košarke u Makabiju, zahvalan sam njemu što sam došao ovde, ima naravno još ljudi koji su tu pomogli, ali Moni je najviše tu uradio. On me je bukvalno spojio sa Predragom Benečekom (proslavljeni košarkaš sarajevske Bosne). Čitao sam u novinama da me je preporučio Boša Tanjević (bivši trener Bosne), ali nije baš tako, pre dolaska sam bio kod njega na probi u Fenerbahčeu, Benaček i on se jesu čuli, ali ne verujem da je to glavni razlog.

Nisi puno igrao zbog povreda?

Imam dosta iskustva po bolnicama. Povredio sam rame prve godine čim sam stigao u Pariz, i operisao sam ga, i operisao sam koleno prošle sezone preko ljeta. Propustio sam celu jednu sezonu u Parizu, posledica tih povreda je bila još kad sam mogao da igram, nisam bio spreman, pa sam puno sedio na klupi. U šali kažem da sam više odigrao u Banjaluci za tri utakmice nego za protekle godine, ali donekle je tako.

Kako je biti dugo van terena zbog povrede?

Nije toliko jednostavno, da samo čekaš da se samo ta fizička strana vrati, i da si odmah taj čovek koji si bio pre. To je poznato svim sportistima da je verovatno veći dio povrede onaj mentalni, gubi se samopouzdanje, sigurno da dođe neka depresija što se ne može igrati… Navikne se čovek na igranje i taj sportski život, a onda odjednom pola godine ne možeš da mrdaš iz kreveta.

Kako je živjeti u različitim zemljama, kao što su Amerika, Francuska, Izrael?

Celi svet je drugačiji, ali manje više ima istih stvari. Verovatno sam se i ja puno promenio kako sam iskusio puno zemalja i gradova, sigurno moj način razmišljanja ne bi bio isti da se to nije desilo. Naučio sam te kulture, kako da se snalazim u tim drugim kulturama i to je pozitivno. Jedna stvar koji sam primjetio da u Americi nema druženja, više je život usmeren ka poslu i svako sebi. Ja sam živio godinama pored svog komšije, on uparkira auto u svoju garažu i zatvori je dok je u unutra, i onda uđe kroz garažu u kuću i nikad ga nisam drugačije video.

Kako ti je bilo u Parizu?

Prvo, tvrdim da pričam odlično francuski (smijeh), upoznao sam izvanredno Pariz, divan je grad, to je kao neki moj grad u kome se dobro snalazim. Tamo sam i više izlazio, viđao se sa ljudima.

Kako izgleda život u Izraelu, o kome ovdje čujemo samo kad se desi nešto loše, napadi, ubistva?

Život je normalan. Kao što se priča o ovom prostoru po svetskim medijima da je ovde stalno rat i da je opasno, isto tako je tamo drugačije. Ljudi ne žive u strahu, znaju da ima šanse da se te stvari dese, jeste da je život malo drugačiji, kao što je i ovde drugačiji nego u Italiji ili Americi, gde ljudi ne poznaju tu stranu života. Nikad se nije desilo da je nešto puklo dok sam bio tamo, dešava se, ali nije to dio svakodnevnog života, da ljudi stalno misle o tome.

Kako si zadovoljan u Banjaluci, prijemom u Borac i svojom igrom?

Sve je pozitivno, od kad sam došao bio sam prihvaćen najbolje, nisam očekivao da će me prihvatiti i ljudi u gradu i ljudi u klubu. Organizacija kluba je stvarno super, nemam nikakvih zamerki. Sa igrom sam zadovoljan koliko mogu biti. Svaki mentalno zdrav igrač nije nikad zadovoljan sa sobom, nego hoće da bude bolji i samo gleda svoje greške.

Jesi li imao dodatni povod da se vratiš u zemlju porijekla?

Sebi sam rekao da gledam prvo svoju karijeru, pa tek onda gde ću da igram, u kojem gradu, jednostavno probam da pravim odluke bez emocija što se tiče klubova. Bilo mi je interesantno naravno, da se vratim ovde, ali ne kažem da sam pravio odluku da bi došao baš ovde. Ali kad sam saznao da definitivno dolazim u Banja Luku, pa naravno da mi je drago da se vratim da vidim ovaj prostor odakle sam, sad sam bliže i svojoj rodbini sa majčine strane u Novom Sadu.

A kad ste prvi put gostovali u Sarajevu, kakav je bio osjećaj, je li probudilo neka sjećanja?

Do rata se ne sećam puno, išao sam u vrtić, igrao se sa drugovima, bio je to neki normalan život. Prava sećanja mi počinju kad je rat počeo, vidim svoj život od tada. Hteo sam da vidim taj grad, ipak je to mesto gde sam rođen, iako to nije taj grad kakav pamtim. Bile su defininitivno emocije, bilo je interesantno… Sve što sam prošao u životu, bio sam u Izraelu, Americi, Parizu, naučio sve te jezike, a onda dolazim u Sarajevo, tu sam razumio da sam tu rođen, da sam odatle. Imam i neku rodbinu u Sarajevu, i ljude koje moji roditelji poznaju iz vremena kad smo tamo živeli, bilo mi je drago, ali manje više sam sve zaboravio, dugo nisam bio tu.

Kako ti se čini ekipa Borca, jeste zadovoljni postignutim ove sezone?

Mislim da je ova ekipa izvanredna, svi igrači su kvalitetni, samo ne poznajemo se dovoljno vremena, sigurno bi mogli da napravimo velike rezultate u sledećih nekoliko godina kad bi se desilo da igramo zajedno. Ovde se očekivalo da se uđe u Ligu 8, i mi smo to uradili. Naravno sad se gleda dalje, da se uđe u plej of i trudimo se da to postignemo. Mislim da je u redu to što radimo, i da smo ambiciozni da još nešto postignemo, ali ne bih rekao da radimo ispod očekivanja ljudi u klubu, i grada. Svesni smo realne situacije, klub je prošle sezone igrao u ligi Republike Srpske, sad sve ide ka gore, nije situacija da se sve raspada, i dok je tako dobro je.

Sa kim se najviše družiš od saigrača, ko su ti cimeri na putovanjima?

Ja sam uvek cimer sa Amerikancima, zato što pričam engleski. Ja sam kao neki most između domaćih igrača i stranaca, to sam prihvatio na sebe da njima pomognem da se lakše snađu. Bili su prvo Vilijams, pa Houkins, oni su otišli, a sad je uz mene novi Amerikanac Frenklin.

Da li bi ostao u Borcu i sledeće sezone?

Ostao bih naravno, ali trebalo bi da se sklopi kako treba i sa Makabijem, oni bi trebali slijedeće godine da odluče računaju li na mene. Imam ja naravno reč u tome, ne mogu oni da me forsiraju, ali saslušaću njihove stručnjake, pa ćemo videti.

Koji su tvoji planovi za budućnost, sanjaš li o NBA ligi?

Ne znam da li mogu da kažem da imam planove i da će se sve tako desiti. Do mene je da igram najbolje što mogu danas, ovdje u Borcu, a kasnije ćemo videti. Ne planiram neke velike planove za sebe dok se ne završi sezona. Sigurno da sanjam i o NBA, ali mislim da sam daleko od toga što se tiče i snage i iskustva. Jedan po jedan dan.

Jesi li imao pozive da igraš za reprezentaciju, za koju bi se odlučio, Izrael, BiH…?

Za sad sam najbliži Izraelu, pozvan sam na pripreme ovo ljeto, bio sam i u mlađim selekcijama. Tamo mi je i majka za koju sam mnogo vezan.

Koje su tvoje najače strane u igri?

Mislim da sam bolji u igri licem prema košu, ali mogu igrati dobro i leđima prema košu. Imam dobru tehniku, šut, skočan sam, jedino što moram popraviti je snaga, nemam snage da igram dugo protiv jačih igrača. I to ću da postignem, ovog leta ću da radim na tome, i vratiću se, nećete me prepoznati.

Kako izgleda jedan jedan tvoj radni dan, kako provodiš slobodno vrijeme?

Manje-više se držim sportskog načina života, manje izlazaka, više odmora, spavanje preko dana, ranije idem u krevet. Treninzi su ujutru i uveče i to je moj dan, košarka od početka do kraja, kad nema košarke onda se odmaram za košarku.

A pratiš li košarku na TV-u, ko su ti omiljni tim, igrač?

Gledam košarku kad stignem, nisam od onih koji ostaju do četri ujutru da bi gledali NBA. Uživam u Evroligi više nego u NBA košarci. Voleo sam da gledam Fenerbahče i volim naravno Makabi, pošto poznajem sve igrače u ekipi, jer sa njima trenirao i igrao protiv njih prošle godine, pa volim da vidim kako igraju. Omiljeni košarkaš… Nisam baš bio fanatik za gledanje košarke, više sam voleo da igram, a voleo sam da gledam od svih najviše Kevina Garneta.

This entry was posted on Saturday, June 7th, 2008 at 5:53 pm and is filed under Oko nas. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.