Intervju-Marko Vidojković
Prije nego je 2004. godine napravio bum sa romanom “Kandže” Marko Vidojković je bio malo poznat pisac tri romana i pjevač još manje poznatog Hard core benda “On the Run”. Nakon preko10 000 prodatih “Kandži” postao je zvijezda sa popularnošću poput glumaca ili pop pjevača, gost emisija u rasponu od “U trendu” do “Poligrafa”, izvršni urednik časopisa Playboy… A od tada je izdao i dvije nove knjige, “Sve crvenkape su iste” i zbirku 19 pripovjedaka, “Bog ti pomogo”.
Novi Talas: Kako nakon godinu dana ocjenjuješ uspjeh tvoje knjige “Sve crvenkape su iste“?
Marko Vidojković: Za šest meseci “Crvenkape” su doživele već četiri izdanja, sa ukupno deset hiljada odštampanih primeraka i dobile su Vitalovu nagradu za knjigu godine. Ne mogu biti zadovoljniji.
NT: Porede li je sa “Kandžama”, i šta ti misliš o takvim poređenjima?
MV: Srećom, ne porede je. “Crvenkape” su potpuno različite u odnosu na sve knjige koje sam pisao do sad, čak se u njima sprdam s glavnim junakom, koji je zbog uspeha njegovog romana o građanskim protestma postao najprodavaniji srpski ppisac. Drago mi je da sam uspeo da napravim upečatljivije delo od prethodnog.
NT: Koliko sebe unosiš u svoje likove?
MV: U glavnog lika se uživljavam stoprocentno. To ne znači da je on stoprocentni ja, već da se toliko uživljavam u njegov karakter i doživljaje, da dok pišem postajem on.
NT: Kako odgovaraš onima koji govore da su tvoje knjige isuviše vulgarne?
MV: Mislim da to nije istina. Moje knjige su samo iskene.
NT: Koje su najgluplje stvari koje su ti prigovarali?
MV: Da su mi knjige previše vulgarne i da sam muški šovinista.
NT: Da li tvoje knjige više vole momci ili cure?
MV: Mislim da ih vole podjednako, s tim što mi se čini da među devojkama imam više “ljutih” fanova.
NT: Planirana je i ekranizacija Kandži. Koliki uticaj imaš na snimanje filma i šta očekuješ od njega?
MV: Mislim da se ne može sa sigurnošću reći da će biti ekranizovane, pošto je ugovor o ekranizaciji potpisan pre dve godine, a projekat se nije mrdnuo s početne tačke. Privatno, nemam ništa protiv ekranizacije književnog dela, kada do nje dođe pošto knjigu pročitaju manje-više svi koji je trebalo da je pročitaju. U suprotnom, ekranizacija može ozbiljno da naškodi čitaocima koji knjigu čitaju po gledanju filma.
NT: Kako izgleda biti urednik, prvo Maxima, pa onda i Playboya?
MV: Proteklih godina sam napisao toliko članaka, reportaža i kolumni, da sam na kraju ispekao i urednički zanat. Mislim da je super kada novac zarađuješ uređujući takve časopise jer se ne javlja nikakva presija da od knjiga moraš išta da zaradiš. Samim tim ih i opuštenije pišeš. A u pitanju su mescnici, pa imam dosta vremena i za moje romane, zabavnog su karaktera, pa mogu da se koristim humorom, koji je moje najjace oruzje, a ima i puno lepih devojaka na stranicama, sto takodje nije lose. Mnogo je bolje nego pranje leševa, recimo.
NT: Koliko muzika koju slušaš određuje tebe, tvoj pogled na svijet?
MV: Slušam uglavnom punk i HC, i to od svoje trinaeste godine i to pre svega jer mi muzički godi. Stav prema životu se samo slučajno podudara sa filozofijom nekih od mojih omiljenih bendova.
NT: Šta čitaš, koji pisci ti se sviđaju, koji su uticali na tvoj stil?
MV: Čitam sve što mi se dopadne, stvari koje mi se ne dopadaju, ostavljam posle nekoliko stranica. Da bi mi se knjiga dopala na prvu potrebno je da me dobro vozi, da me stil, ritam i poetika kupe na keca i da odmah uletim u pricu. Kad to izostane, knjiga više nije knjiga, nego pismeni sastav, a to nisam dužan da čitam. Bukovski, Palahnjuk, Begbede, Singer, Bulgakov su neki od mojih favorita.
NT: Imaš svoj sajt, My space stranicu, blog na sajtu televizije B92. Koje prednosti ti omogućava internet kao medij, i je li lako biti nonstop dostupan obožavaocima?
MV: Ja sam internet ovisnik i bolje je da svoju ovisnost usmerim ka drugim internet ovisnicima, među kojima očigledno ima i dosta mojih čitalaca. Onda ta ovisnost dobija svrhu, jer svi delimo jedan virtuelni prostor i u njemu komuniciramo.
NT: Ne kriješ se iza priče “Politika me ne interesuje”. Šta ti je donijelo jasno iznošenje političkih stavova, više neprijatnog ili prijatnog?
MV: U svakom slučaju više je prijatnih stvari koje otvoreno pričanje o politici donosi. Lepo je kad ne moraš da lažeš i kad svakog možeš da pogledaš u oči i kažeš mu šta misliš. Kretena i kretenskih reakcija ima svuda, pa to doživljavam kao prirodnu pojavu, a ne kao nešto čega bi trebalo da se bojim.
NT: Mediji vole eksploatisati one koji imaju šta reći i ne snebivaju se uraditi. Čini li ti se da ponekad postaješ dežurni komentator za sve teme?
MV: Ja nisam dežurni komentator na sve teme i veoma dobro pazim kad i u kom mediju ću se pojavljivati. Da sam drugačiji, bilo bi me mnogo više na televiziji. Ovako, kad nema knjige koju treba dodatno marketinški i medijski podržati, ne vidim nijedan razlog za vucaranje po televizijama.
NT: Koliko imaš vremena za sviranje u bendu, i kako ide priča sa On the Run-om?
MV: Imamo probe jednom nedeljno, sviramo koncerte u proseku jednom mesečno i sremamo drugi album. Kao i do sad, sve radimo opušteno i pre svega sebe radi.
NT: Čemu služi diploma pravnog fakulteta?
Poslužiće za apliciranje na postdiplomske studije u inostranstvu. Ne iz prava, nego iz književnosti. O tome više, kad bude nečeg više.
Marko Vidojković je rođen 1. 10. 1975 u Beogradu. Autor romana Ples sitnih demona (2001), Đavo je moj drug (2002), Pikavci na plaži (2003), Kandže (2004, Zlatni bestseller za najprodavaniju knjigu godine u Srbiji i nagrada Petar Kočić), Sve crvenkape su iste (2006, dobitnik Vitalove nagrade), Bog ti pomogo (2007). Objavio je i preko 30 priča u časopisima Književni magazin, Treći trg, Beogradski književni časopis, Duga, Blic News i Playboy, i knjigama Projekat Bukovski, Na trećem trgu i Podgoričke noći. Djela su mu prevođena na engleski, njemački, slovački, italijanski, poljski. Dobitnik je nagrade Kočićevo pero za 2006. godinu. Pjeva u bendu On tne Run, i član je Srpskog književnog društva.
Marko Šikuljak
December 12th, 2007 at 10:49 am
kad napises knjigu ko finasira stampanje i objavljivanje objasnite mi malo taj proces posto o tome nisam informisan, ako moze i na e/ mail. hvala unapred
December 13th, 2007 at 4:01 pm
U ozbiljnim zemljama koje imaju ozbiljne izdavacke kuce, ti ponudis rukopis, i ako oni procijene da valja i da ce se prodavati, finansiraju izdavanje, a uzimaju procenat od prodaje. Ako im se ne to ne vrati, prihvataju to kao svoju losu poslovnu procjenu.
Kod nas u Srpskoj, nadjes sponzora da mozes platiti izdavacu ili sam finansiras, on te posle vodi po sajmovima, uzmu i neki procenat jer su u talu sa knjizarama… Nemoj me sad drzati za rijec, ali mislim da je ovo veoma blizu realnog stanja.