Novi talas

Široke narodne mase ga pamte po ulozi u filmu „Tito i ja“. I to mu je već toliko naporno, da je jednom izjavio: „Kada bih ubio petoro ljudi, u novinama sigurno bio naslov „Onaj mali debeli iz filma Tito i ja ubio petoro ljudi““. Vrijeme je da mu zapamtite ime: Dimitrije Vojnov, nekada jedan od najprepoznatljivijih filmskih kritičara Srbije, danas sve produktivniji scenarista. Na pitanja o glumačkoj karijeri je prestao da odgovara. Ali ostaje dovoljno tema za priču: kako je počeo i zašto je prestao da se bavi filmskom kritikom, njegov scenaristički debi filmom Mi nismo anđeli 3, aktuelno stanje srpskog filma…

Kako se postaje dobar i cijenjen filmski kritičar, kao što si ti?

Kritičar sam postao pre svega strpljivim radom. Već kao klinac sam postao veliki filmofil i akumulirao sam jako dobro poznavanje filma. Međutim, to naravno nije dovoljno za bavljenje kritikom. Pre svega mislim da je jako važno razviti sposobnost analize na više nivoa. To se stiče pre svega kroz čitanje. Zatim, naravno, dosta sam učio od starijih kolega. Na mene su jako uticali tekstovi Gorana Terzića, Dragana Jeličića, Nebojše Pajkića a lično me je dosta usmeravao i moj drug i nešto stariji kolega Aleksandar Radivojević. Druga stvar koja je jako važna to je upornost, tome sam se naučio u časopisu „XZ”. Kad si mlad kritičar uvek dobijaš najmanje zanimljive filmove, ili one koji idu u nezgodnim terminima i moraš da pokušaš da razmišljanje o nezanimljivom filmu pretočiš u zanimljiv tekst. Ja sam u tome bio uporan i praktično jedini sam izgradio karijeru od cele generacije koja je počela da radi u isto vreme, baš zbog upornosti. I naravno, mislim da me je izdvojilo to što sam uvek uspevao da ostanem svež i da se ne ponavljam tako da sam se ponašao kao lutajući metak.

Gdje si sve objavljivao svoje kritike?

Počeo sam da pišem filmske kritike u nekim školskim listovima kao što su „Izlog” i „Kult”. Profesionalno sam počeo da pišem u časopisu „XZ” koji je bio kultni čaopis moje generacije, uređivao ga je Petar Luković i ja sam ga zaista religiozno čitao od korica do korica i sakupljao sve brojeve. Potom sam pisao u tabloidu „Antena” zatim „Blic Newsu”. Najveće tiraže i novinarsku afirmaciju sam stekao pišući u dnevnom listu „Kurir” a jako lepo mi je bilo i kad sam pisao za „Evropu” gde sam čak dospeo i do uredničkog borda. Kao fusnote u mojoj kritičarskoj karijeri stoje i radovi za „Svetigoru” i „Plejboj”. Mislim da sam za osam godina rada kao kritičar postigao apsolutno sve što se u ovom poslu može postići u Srbiji i da sam se povukao kada sam bio na vrhuncu. Nekoliko brojeva časopisa „Antipirat” koji smo uređivali Aleksandar Radivojević i ja, i u kome je pisao krem naše kritike, danas ima kolekcionarsku vrednost u Beogradu.

Koji je razlog što se sada ne baviš filmskom kritikom? Je li to tvoja konačna odluka, ili još ponekad nešto napišeš?

Moja poslednja kritika bila je kritika za film „Šejtanov ratnik” sa kojim je moja generacija ušla u profesionalnu kinematografiju, u aprilu 2006, i time sam se penzionisao kao kritičar. Smatrao sam da je sada trenutak da s pređe sa reči na dela. Pišem ponešto za internu upotrebu, na svom blogu ili na Internet Forumima, ali u principu se više ne bavim repertoarskom kritikom. Ponekad nešto napišem za novine ali to su više tekstovi o fenomenima i nemaju veze sa aktuelnim bioskopskim repertoarima.

Koji tvoji komadi su postavljeni u pozorštu?

Paradoksalno, do sada su moji tekstovi u pozorištu imali više uspeha od filmskih. „72 device” je moj pozorišni komad koji je trenutno aktuelan u beogradskom pozorištu Dadov. Reč je o tinejdžerskoj komediji koja je naišla na jako dobru reakciju mlađe publike i to me ispunjava radošću. Mislim da će ova predstava približiti pozorište jednoj populaciji koja inače nije naročito zastupljena u našem teatru. To mi nije prvi put da neke nove ljude dovedem u pozorište. To sam prvi put uradio sa svojim komadom sa treće godine „Velika bela zavera” koji je postavljen u Ateljeu 212 i evo igra se već tri godine, prošle godine je bio postavljen i u Sarajevu u Kamernom Teatru. To je komad o poslednjim danima Kurta Kobejna, i u teatar je doveo fanove rokenrola. Smatram da je uspeh mojih pozorišnih tekstova priličan paradoks pošto sam oduvek bio posvećen filmu, a još mi je čudnije što su moji pozorišni tekstovi zanimljivi i filmskim rediteljima.

Osim saradnje na scenariju za film A3 Rock ‘n’ roll uzvraća udarac, šta je od tvojih tekstova u planu za ekranizaciju?

Najbliži realizaciji je „Šišanje” Stevana Filipovića sa kojim sam pisao scenario za ovaj film o srpskim naci skinhedima i njihovoj uključenosti u navijačke tokove. Snimanje je već počelo i to će biti jedan ambiciozan i atipičan film. Inače, po mom diplomskom komadu „Bebina noć u gradu” Srđan Dragojević priprema film „Škartovi”, to je jedna mračna priča o pustolovinama dvojice beogradskih pornofila za vreme bombardovanja 1999. Ovaj komad do sada nije postavljan na scenu.

Kako napreduje rad na filmu „Doba nevinosti”, takođe po tvom scenariju?

Od „Doba nevinosti” i dalje imam očekivanja iako smo spustili loptu sa njegovim pripremama. Naprosto nismo uspeli da dignemo taj film na noge posle tri godine. I sada je vreme da pokušamo nešto drugo. Ali „Doba nevinosti” je u međuvremenu postalo nešto drugo, simbol otpora srpskim filmskim oligarsima, i nastanak ovog filma je započeo nastanak najrelevantnijeg sajta o aktuelnim prilikama u srpskom filmu tako da ja od „Doba” očekujem da ostane stožer naše borbe za Novi srpski film. U ovom trenutku radim na nekoliko zanimljivih projekata.

Treći nastavak „Anđela” nije dobro kod kritike. Kako je primati kritike?

Kritike mojih kolega za A3 su uglavnom bile negativne, ali sam u svakoj uživao pošto je super kad imaš priliku da se neko bavi analizom tvog rada. Meni je ovaj film u svakom slučaju drag, mislim da je reč o debiju za niz mladih autora, ne samo reditelja Petra Pašića i mene, već i direktora fotografije Vladana Jankovića, kompozitora Igora Perovića koji je uradio izvanrednu muziku, glumca Zlatka Rakonjca koji je pored svega još i pevao sve svoje pesme. Nažalost, kada su se ostrvili na nas kako u vreme premijere, tako i posle na prošlogodišnjim filmskim festivalima po Srbiji, svi su zanemarili da je ovo jedan debitantski film i koristili su ga za potkusurivanje u svojim trvenjima sa Dragojevićem.

Kakvom ti se čini današnja situacija u srpskom filmu?

Situacija u srpskoj kinematografiji je pre svega jako uzbudljiva i radujem se što u ovom trenutku mogu da učestvujem u njenom oblikovanju. Ja mislim da se nalazimo u predrevolucionarnim danima, pošto se glavni oligarsi polako sele na televiziju pošto su opustošili srpsku kinematografiju. Ja sam ranije, dok sam još sanjao o ulasku u kinematografiju zamišljao kako tu postoji neka infrastruktura a onda sam shvatio da je to jedna prazna ljuštura kojom vladaju potpune neznalice koji se bave filmom samo zato što su unosniji posli zauzeti. Međutim, u 2008. izlazi nekoliko filmova vrednih pažnje, naslovi kao što su „Čarlston za Ognjenku” Uroša Stojanovića, zatim „Beogradski fantom” Jovana Todorovića, „Život i smrt porno bande” Mladena Đorđevića, „Film o Milošu Brankoviću” Nebojše Radosavljeviča. To su sve zanimljivi naslovi od kojih mnogo očekuju i koji mogu doneti svežinu u naš film.

Sve više glumaca u Srbiji se počinje baviti producentskim poslom, donosi li to domaćem filmu više pozitivnog ili negativnog?

Uloga glumaca u filmskoj produkciji je imala funkciju u periodu Miloševićeve vladavine kada su se filmovi pakovali u potpuno vaninstitucionalnim okolnostima i popularnost pojedinih glumaca je omogućavala da filmovi počnu da se rade. Međutim, kada su se tokovi kinematografije vratili u kakve-takve institucije, oni su nastavili sa svojim nekonvencionalnim pristupima i nepoštovanjem institucija. S druge strane, mislim da su poneki glumci koji su postali producenti zaista uspeli da se išlifuju i da sazre kao producenti, i uvek se nekako nadam da će zaigrati neku konstruktivniju ulogu u oporavku naše kinematografije. Za sada su te moje nade bile uzaludne.

Gdje si trenutno angažovan?

Ja radim kao dramaturg na Pinku, od toga živim i na taj način sam samostalan i sposoban da se beskompromisno borim za svoje filmske projekte, i za spas srpskog filma u celini. Naša borba za Novi srpski film je gerilska, trajaće dugo, i na kraju ćemo prevladati, i jako je važno da obezbedimo materijalne uslove da opstanemo u tom periodu dok se stvari ne promene.

Kako izgleda jedan tvoj tipičan radni dan?

Ranije sam pisao noću, sada pišem preko dana. Tako da ustajem negde oko 10, dva sata provodim na Internetu, razmenjujem informacije, obavljam tekuće akcije, a zatim sledi vreme za gledanje omiljene serije čime akumuliram energiju, pa pisanje, i onda uveče vreme za izlazak, ili igranje igara na konzoli ili film. Moj posao je takav da ja stalno radim čak i kada ti se čini da ne radim.

Poslednji film koji si gledao je…?

Ja svaki dan pogledam po jedan film. To je radna disciplina koju sam imao kad sam bio kritičar, i sada sam je očuvao pošto mislim da je praćenje onoga što se dešava u poslu važno za svakog dramskog pisca.

Ističeš da navijaš za Zvezdu, ideš li na utakmice?

Navijam za Zvezdu ali ne idem na utakmice pošto su klub preuzeli jako sporni ljudi, a s druge strane, i tribine su preuzeli ljudi kojima fudbal uopšte nije važan. Nekada je Zvezda bila razlog što se ponosim time što sam Srbin i Beograđanin, i iz sećanja na ta vremena još uvek sebe ubrajam u njene navijače.

Dimitrije Vojnov je rođen 29. avgusta 1981. godine u Beogradu. Maturirao u Petoj beogradskoj gimnaziji i diplomirao dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti kao student generacije 2004. godine. Osvojio Specijalnu srebrnu školjku na festivalu u San Sebastijanu 1992. godine za glavnu ulogu u filmu “Tito i ja”. Od 1998. radi kao filmski kritičar u dnevnim novinama i časopisima, a iz kritike se povukao u proljeće 2005. Živi i radi u Beogradu.

This entry was posted on Wednesday, February 27th, 2008 at 1:58 pm and is filed under Kultura, Oko nas. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.