Novi talas

Glumačka ikona Srbije, Velimir Bata Živojinović, odigrao je, bez sumnje, više filmskih uloga od bilo kojeg glumca u istoriji jugoslovenske kinematografije. Dobio je brojne nagrade i priznanja. Družio se sa Titom. Danas kaže da nije siguran da li mu se sve to isplatilo. Obično se za nekoga ko je uspio na filmu i uopšte u životu, kaže da je ušao na velika vrata. Bata Živojinović je u svijet umjetnosti, kako sam kaže, ušao kroz prozor.

„Sve je počelo upravo sa tim čuvenim prozorom. Šetao sam sa društvom po parku i kroz prozor na nekoj baraci, videli smo neke ljude kako nešto čudno rade unutra. Grle se, ljube, plaču… Nije nam bilo jasno šta se događa. Naravno, moje društvo i ja smo reagovali znatiželjno i virili smo kroz prozor. Međutim, oni su nas primetili i rekli nam da se sklonimo ili da uđemo unutra, da im ne smetamo. Ušao sam u tu prostoriju, kroz prozor, i tamo sam ostao celog života. Ti ljudi unutra su bili, ustvari, veliki glumci i reditelji koji su osnovali Jugoslovensko dramsko pozorište”.

Svoje školovanje započeo je u Beogradu. Nije bilo Gimnazije u koju je išao a da nije bio izbačen. Zatim ga je put odveo u Niš. Tamo se prvi put zaljubio.

„Upisao sam glumačku školu u Nišu. Tamo sam se, na prvoj godini, počeo zabavljati sa jednom glumicom iz Banjaluke, prezivala se Vukosavljević, bila je najbolji đak u školi, a ja sam bio najgori đak. Rastavili su nas tako što su mene isterali iz škole. Tada sam otišao u glumačku školu u Novi Sad, ali, ubrzo zatim, došla je i ona. Bila je to velika ljubav. Završio sam drugu godinu u Novom Sadu i rekli su mi da se vratim odakle sam došao. I vratim se u Niš. Međutim, baš te godine, na moje veliko zadovoljstvo, glumačka škola u Nišu se rasformirala i nas su poslali ponovo u Novi Sad. Tu sam i diplomirao”.

Tri puta je, kako kaže, „jurišao” na Akademiju umjetnosti u Beogradu. Na kraju su ga i primili.

„Sećam se da sam za prijemni ispit morao da naučim jednu pesmicu. Trebao sam napraviti jednu scenu, dakle, sa nekim da razgovaram. Nagovorio sam svoju sestru da ona i ja odemo tamo i da mi pomogne. Sledeći dan, kada su objavili rezultate, na oglasnioj ploči je bilo okačeno samo jedno prezime - Živojinović. Mojoj sreći nije bilo kraja! Ali, kad sam otišao da se prijavim, shvatim da su primili moju sestru, a ne mene. Ipak, na kraju su primili i mene. Primila me je gospođa Soja Jovanović koja me je inače poslala u školovanje u Niš”.

Tremu je, po sopstvenom priznanju, imao samo jednom u životu. Tada je odlučio da se zauvijek odrekne tog osjećaja napetosti u grudima.

„ Još uvijek pamtim tremu koju sam imao u Narodnom pozorištu u Nišu, gdje sam prvi put glumio glavnu ulogu u predstavi. Ali najgore je bilo to što sam pored glavne uloge, u istoj predstavi igrao još jednu- sporednu. Što znači da tokom cele predstave nisam silazio sa scene. Kada sam izašao na scenu i kada sam vidio toliko ljudi da gleda u mene, potpuno sam se izgubio. Zaboravio sam tekst. Blokada. I stajao sam tako i „blesavo” gledao u publiku. Gledali su i oni u mene, nije im bilo jasno šta se događa. Međutim, tada je pokojni Aca Đorđević, spustio zavjesu i vratio me iza scene. Ne sjećam se šta mi je pričao. Kad sam drugi put izašao,uopšte nisam imao tremu. Predstava je odrađena kako treba i tako je to krenulo. Posle toga, nikada više u životu nisam imao tremu.

Prvi lapsus Bate Živojinovića na sceni dogodio se na diplomskom ispitu iz kojeg je dobio odličnu ocjenu.

„Glumio sam starca od 104 godine, i celu predstavu sam morao biti na sceni. Imao sam dugačke, veštačke brkove koji su mi se u jednom trenutku odlepili. Puna sala ljudi, u trenutku ne znam šta me je snašlo. Međutim, brzo sam se pribrao, otkinuo brkove i stavio ih u džep. Tada sam dobio aplauz. Ne za glumu, već zato što sam se snašao. To je ujedno bio i moj diplomski ispit iz kojeg sam dobio odličnu ocenu”.

Filmovi

Poslije diplomskog ispita, Bata Živojinović je dugo glumio u pozorištu, i onda je riješio da napusti pozorište i prepusti se filmu.
„Bio sam u Jugoslovenskom dramskom pozorištu 11 godina i odigrao sam više predstava nego što ima dana u godini. Svaki dan po jednu predstavu sam igrao a vikendom po dve. I svakoj predstavi sam bio mirođija. Nikako da dobijem glavnu ulogu, jer su tada u pozorištu bili takvi asovi koji su počinjali karijeru, tako da ja nisam imao šanse, pored njih, da dobijem glavnu ulogu. Jedan od njih je bio Ljuba Tadić od kojeg sam mnogo naučio. Kada sam odlučio da napustim pozorište osnovao sam Udruženje filmskih glumaca Srbije i Jugoslavije. I tada su se prvi put u našoj istoriji okupili glumci oko jedne ideje. Centar filmskih dešavanja je bio u Beogradu, i radilo se toliko da skoro da nisam ni izlazio iz studija u Košutnjaku. Tada su se snimale velike koprodukcije. Imao sam veliku sreću što sam to radio”.

Nakon što je igrao u više filmova nego bilo koji glumac sa područja bivše Jugoslavije, sada kaže da mu se neki od njih i ne dopadaju.

„Toliko godina snimam filmove. Eto, već 50 godina. Kad se pogleda sve to što jedan čovek može da uradi za 50 godina, mislim da bi i „ćorava koka” ubola nešto da je bila na mom mestu, da su joj se pružile tolike šanse. Žao mi je što se neki od mojih filmova još uvek prikazuju na televiziji i da ih gleda ogroman auditorijum. To me razotkriva. Namerno ih ne gledam ali znam o kojim se filmovima radi, prepoznajem ih po muzici, po dijalozima. Od 333 filma koja sam snimio, nisam gledao bar polovinu. Dosadni su, brate. Očajni. Među njima ima i nekulturnih i nepismenih filmova koji se i sada prikazuju na televiziji, što bi, svakako, trebalo zabraniti”.

Uloge Bate Živojinovića nisu bile samo velike, već i raznovrsne. Glumio je i heroje i zlikovce i lako je prelazio iz uloge glavnog u ulogu sporednog lika.

„Koju god su mi ulogu nudili, ja sam prihvatio. U životu nisam odbio ni jednu ulogu u filmu. Smatrao sam da nemam pravo na to, jer je neko pisao taj scenario sa najboljom namerom. Onda je neko pročitao taj scenario i odlučio da režira, pa je skupio ekipu od 50-ak ljudi koji imaju porodice i svi očekuju da se taj film snimi. Zato sam smatrao da nisam imao pravo da odbijem nijednu ulogu. To ne bi bilo lepo od mene. Tako da sam igrao čak i žensku ulogu”.

Bata Živojinović je imao i jedno zanimljivo „iskustvo na međunarodnom planu” kada je glumio hranu za medvjeda.

„U jednom sam filmu glumio ruskog seljaka koji je bio kažnjen i stavili su ga u kavez sa medvedom. Scena je bila takva da je medved vezan lancem, a ja sam morao da slobodno procenim mesto u kavezu do kojeg medved ne može da dođe. Međutim, oni medvedu nisu dali danima da jede, ali ja to nisam znao. I naravno, medved je malo „divljao” kad je mene video. Snimali smo nekoliko sati u tom kavezu, kad su se začule sirene koje su označavale pauzu za ručak. I oni tada pustiše medveda. Pauza i za medveda. (smijeh). Naravno, medved je odmah nasrnuo na mene, udario me šapama po grudima i oborio. Srećom, tada su mu ubacili neku hranu i dok je medved to grabio, ja sam se izvukao iz kaveza. To je bilo moje prvo iskustvo na međunarodnom planu”.

Jedan od filmova koji je proslavio Batu Živojinovića je film „Valter brani Sarajevo”. Iako kod nas taj film nije dobio naročito dobre kritike, u Kini se prikazuje već 37 godina.
„Prosto ne možete da verujete da toliko godina jedan film može da se prikazuje. Nove generacije koje dolaze, oduševljene su Valterom. Do sada je film pogledalo 11.5 milijardi ljudi. Planiramo da snimimo seriju „Valter brani Sarajevo” u kojoj, nažalost, ne mogu da igram glavnu ulogu, ali Nikola Kojo će me zamjeniti. Ja ću biti narator u seriji, dakle čovjek koji će u svakoj epizodi objašnjavati radnju”.

Porodični život

Sasvim je vjerovatno da sjajnu glumačku karijeru ne bi mogao ostvariti da nije imao veliku podršku i razumjevanje supruge Julijane.

„Već 50 godina sam proveo u braku i interesantnije mi je bilo provesti toliko vremena u braku nego provesti ih snimajući filmove. Moja supruga je uz Bosne. Interesantno je to što sam je upoznao kada je imala samo dve godine. Bili smo prve komšije u Beogradu i ona je bila sestra mog druga. Vremenom je taj devojčurak rastao i jednog dana ja primetim da je Julijana jedna zrela žena i tada sam se zaljubio u nju. Tako je sve počelo. Sada imamo šestoro unučadi”.

Na pitanje da li, možda, neko od njegovih unučadi, pokazuje interes za glumu, Bata kaže:

„Jedan unuk se zove Velimir, kao i ja. Ima sedam godina i kada ga pitaju kako se zove, on kaže da se zove Velimir Živojinović- Bata. Taj možda i nastavi mojim stopama”.

Uvijek je naporno radio da bi svojoj porodici obezbjedio dobar život. Ipak, sada kaže da mu se to nije isplatilo.
„Kad sam radio film „Bitka na Neretvi”, 18 meseci nisam dolazio kući. Dve generacije mladića su odslužili vojsku kao statisti u filmu. Jednog dana mi je to dosadilo i pobegao sam sa snimanja. Kad sam došao kući, na vratima me je dočekala kćerka i rekla: „Mama, došao je čika Bata.” Pa vi sad razlučite da li se isplatilo biti glumac ili bi mi bolje bilo da sam sedeo kod kuće i gledao kako mi deca rastu”.

Bata i Tito

Bata Živojinović je jedan od rijetkih ljudi koji Tita nije morao da persira. Zabavljao ga je, pričajući mu viceve o njemu.

„Bio sam zadužen da Titu pričam viceve koje narod priča o njemu. Uvek mi je govorio da mu ne izmišljam nego da pričam tačno kako sam čuo. Jednostavno, voleo je to da sluša. Iako je on meni pričao bolje viceve o sebi, nego što sam čuo od drugih. Bio je zaista duhovit”.

Budući da je Bata bio čest gost kod Josipa Broza pričali su i o filmovima. Bar onda kad su bili trijezni.

„Tito je zaista voleo filmove. Naročito ratne. Ima jedna anegdota. Sedeli smo jednom Tito i ja i pili viski, naravno. Dva dl viskija njemu, isto toliko i meni. Tito je svake dve minute nazdravljao i ispijao čašu do kraja. Isto tako sam radio i ja. Iz pristojnosti. Da ga ne uvredim. Ali za vrlo kratko vreme, već sam se osećao pijanim. U jednom trenutku svojom rukom krenem prema njegovoj čaši i on uzvikne: „Ne!” Ali ja ipak prinesem čašu usnama i ispijem njegov viski. Tada shvatim da u čaši nema ni malo alkohola. Naime, kasnije sam saznao da postoje neke pilule koje razblažuju alkohol u piću. Tako je Tito svakog gosta napijao u roku od deset minuta, a on je ostajao trezan”.

Ponekad je Bata Živojinović, veoma spretno, glumio lopova. Krao je cigarete od Tita.

„Na stolu kod Tita su uvek stajale cigarete. Raznorazne. Posluga donese cigarete na sto i ja ih stavim u džep, dok Tito priča. Usput pokupim i neki upaljač. A Tito se pravi da ne vidi. Kasnije je, jednom, kada se Boris Dvornik napio, čekajući da ga Tito primi, ovaj mu rekao: „Šta je Borise, pio si moj viski? Ti si lopov kao onaj Bata Živojinović, koji misli da ja ne vidim kada on krade cigarete od mene!” To je bila dobra fora.”
Bata Živojinović je, pored mnogobrojnih nagrada u životu, nagrađen i Nagradom za životno delo „Slavica” za svoje uloge u jugoslovenskoj kinematografiji, a 2000. godine je bio rangiran je kao 9. najbolji srpski glumac svih vremena po izboru Večernjih novosti. Uprkos godinama i zdravstvenim problemima, ovaj heroj iz partizanskih filmova, prema njegovim riječima, još uvijek ne namjerava da napusti glumu.

This entry was posted on Saturday, July 26th, 2008 at 1:17 pm and is filed under Kultura. You can follow any responses to this entry through the RSS 2.0 feed. You can leave a response, or trackback from your own site.